Drago mi je što ste ovde, jer prvi put nekom iz Srbije predstavljam kompleks u kom radim, pa sam mnogo srećna što mogu da govorim na maternjem jeziku, rekla je Bojana Milić grupi novinara iz Srbije prilikom nedavne posete Republici Kipar. Ona je menadžer prodaje i jedan od rukovodilaca grada-hotela, luksuznog risorta, nedaleko od Pafosa.
Po akcentu “smjestili” smo je u Vojvodinu, ali to je bilo djelimično tačno:
– Rođena sam 1987. u Zadru, odrastala sam u Žegaru, u Dalmaciji, a od avgusta 1995.
Sve nam je rekla…
– Mora da ste rod čuvenom diplaru i ojkaču Obradu Miliću, čije je izvođenje srpske muzičke baštine iz Žegara, celog bukovičkog kraja i Krajine deo trajnih zapisa Radio Beograda – pitala sam je radoznalo.
Potvrdan odgovor bio je Bojanin široki osmeh, koji je otvorio i vrata poverenja u ovom posve slučajnom susretu. Kasnije, slušam svjedočanstvo, životnu priču još jednog srpskog djeteta iz Krajine, čije su djetinjstvo obeležili pogrom našeg naroda u akciji hrvatske vojske i policije “Oluja”, borba za goli život u koloni prognanika, dolazak u Srbiju, potom odlazak u jednu obitelj u Grčku…
Letnji raspust 1995, tada osmogodišnja Bojana je provodila u Žegaru sa braćom Markom i Milošem, mamom Nadom, babom i dedom. Tata Mirko bio je u redovima Vojske RSK. A, onda je došla strašna noć između 4. i 5. avgusta.
OBNOVU KUĆE POČELI 2004.
BRAĆA su već sa 16-17 godina počela da rade. Kad su dobili priliku otišli su u Njemačku. Tamo su se odlično snašli, imaju građevinsku firmu i dali su joj ime po brdu iznad naše kuće u Žegaru. Kad su prvi naši ljudi počeli da se vraćaju u Žegar i mi smo odlučili da obnovimo kuću. Počeli smo 2004. Ljeti idemo tamo: roditelji i oba brata sa porodicama obavezno. A, svima nam je beskrajno važno što njihova djeca obožavaju da dolaze u naše Miliće u Žegaru – kaže naša sugovornica.
– Neka teška sećanja su moja, a neke slike su mi se vratile iz onoga što su mi kasnije pričali braća i roditelji – kaže. – Oko dva ujutru komšinica nam je kucala na prozor i rekla: “Moramo da idemo”. Mislili smo da je na dan-dva… Traktorom smo nas troje s majkom došli do centra sela, baba i deda su ostali u kući. Tata je bio sa vojskom… Čovek, koji je vozio vodu u cisterni uzeo nas je u kabinu. Ukupno je u njoj bilo 11 žena i djece. Tako smo išli do Petrovca, gde smo sreli vojnika Branka, sina našeg komšije. Preuzeo nas je i vozio negde u Bosnu odakle su nas usmjerili na autobus za Raču. Pomalo hleba smo dobijali usput, ljudi su nam ga praktično dobacivali, sećam se auta prevrnutog u provaliji, plača, očaja… Do Srbije smo putovali osam dana, bilo je strašno… O ocu ništa nismo znali, a saznali smo da su i baba i deda krenuli, ali odvojeno, da nam je kuća uništena i opljačkana, da su od nje ostali samo zidovi… Od svega je ostao samo jedan album za slike… I sada se pitam, a 29 godina je otad, kako je u tim danima bilo mojoj majci sa nas troje dece, kako je izdržala?
Sa Rače su prebačeni u Loznicu. Prespavali su u jednoj školi na strunjačama:
– Ujutru je došao stric koji je iz Rijeke 1991. otišao u Rumenku, i poveo nas kod sebe. U međuvremenu su stigli i baba i deda i tata. Nekoliko nedelja živeli smo kod njega, a onda nas je u Riđicu kod Sombora pozvao tatin rođak. Tu sam ponovo krenula u školu. Bila sam stidljiva, povučena… Onda je Crveni krst iz Srbije i Grčke organizovao akciju za decu koja su u ratu izgubila roditelja da idu u grčke porodice. Iz naše škole bio je jedan dečak, pa su rekli da mogu i deca izbeglice. Izabrali su nas tri. Mama je bila zbunjena, išla je kod direktorke škole i u Crveni krst da se uveri da ću biti na sigurnom….
– Prva tri mjeseca bilo mi je teško, ali sam imala sreću da me je primila divna porodica Karudzos: supružnici Vula i Dimitris sa djecom Vagelisom i Jotom. Prihvatili su me otvorena srca, a njihova deca su bila posebno pažljiva. Roditelje sam često zvala telefonom i za to su imali razumijevanja. Karudzosi su mi organizirali krštenje i bili mi kumovi. Mnogo smo se zavoljeli i bila je velika tuga kada sam se u julu 1996. vratila u Srbiju. Dimitris je na rastanku prvi put zaplakao. Već u avgustu su došli u Riđicu da me vide. Ugostili su ih moji roditelji i braća, ali su Vula i Dimitris videli koliko mi teško živimo… – iskrena je Bojana.
U decembru su se vozom uputili u Grčku. Bojana je sa još 19 mališana i učiteljicom Verom iz Subotice raspoređena u grad Nafplio na Peloponezu. Tu su pohađali školu na srpskom, a dva puta nedeljno učili su i grčki jezik.
Svakog ljeta odlazila je, kaže, svojoj drugoj porodici u Grčku. Sa njima se i sada čuje gotovo svakodnevno. Roditelji, Nada i Mirko, činili su sve da se skuće. Do 2003. su živjeli u Riđici, potom su u Rumenki iznajmili kuću dok su malo- pomalo, kako i koliko su mogli zidali novo ognjište.
GRČKI JEZIK BRZO NAUČILA
NEVEROVATNO je sa kojom sam lakoćom učila grčki jezik. najbrže od nas 20 srpske djece smještene u porodicama u gradu Nafplio. Posle tri meseca bila sam svima prevodilac. Kad nas je primio gradonačelnik, snimala je televizija, pa sam i tu prevodila. Iz TV ekipe nisu mogli da veruju da tako dobro govorim grčki – seća se Bojana.
– Divim se roditeljima. Tek kad sam odrasla shvatila sam muke kroz koje smo svi prošli. Grčki sam usavršavala, završila gimnaziju “Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu, a potom i PMF, smer menadžment u hotelijerstvu. Na trećoj godini imala sam praksu na Rodosu, gde sam i radila narednih nekoliko sezona. Na Kipar sam prvi put došla 2015. i počela da radim u jednom hotelu, a već naredne godine pozvana sam u drugi. Postepeno sam napredovala u službi i, evo, sada sam ovde – kaže Bojana.
U Srbiju dolazi kad god može. Najmanje tri-četiri puta godišnje. Za slavu Svetog Lazara – Vrbicu, obavezno:
– Braća sa svojim porodicama žive u Njemačkoj. Svi zajedno smo u Rumenki za slavu, ali se okupljamo gde možemo: i u Njemačkoj i na Kipru. I, naravno u Žegaru, jer gde god da smo Žegar je sa nama, u našim srcima.
Rastale smo se sa posebnim osjećajem pobjede života nad velikim stradanjem i trpljenjem koje on ume da donese. Bojana je još kazala:
– Nikada nikom, čak ni mojoj najboljoj drugarici Jovani koju sam za ceo život stekla po dolasku u Riđicu avgusta 1995, nisam ispričala to teško sećanje na progon…
