Sandra Božić je žena sa impresivnom karijerom, a pored svih funkcija koje je obnašala danas je Potpredsjednica Vlade Vojvodine. U pitanju je žena sa stavom koja svoje političke ciljeve i stavove brani i pod cijenu fizičkih napada koje je doživljavala. I pored brojnih svojih obveza pronašla je vremena za opširan intervju za Razvojni portal o svim aktuelnim temama.
1. Najprije da krenemo od teme koja je najaktualnija. Od jučer mediji pišu o hapšenju ljudi koji su planirali atentat na predsjednika Aleksandra Vučića. Već 15 mjeseci Srbija se nalazi u nekoj (vrsti?) tenzija i vanrednih okolnosti. Ima li tome kraja? Kako komentarišete najnovije vijesti i napade?
Mediji koji svih ovih godina i meseci pišu i izveštavaju o svim pretnjama i pokušajima da se ugrozi život predsednika Vučića i njegove porodice, doprineli su tome da u jednom delu javnosti postoji ravnodušnost ili čak podrška ljudima koji su spremni da na nasilan način promene državno uređenje ili dođu na vlast. Sentiment i osetljivost društva koje je izgubilo premijera u atentatu 2003. godine, morao bi da bude na mnogo većem nivou. Nažalost nismo čuli reči osude od strane opozicije, dok su mediji nastavili sa spinovima o izmišljenom atentatu ili relativizacijom te namere. Stiče se utisak da tenzije i vanredne okolnosti odgovaraju pojedinim akterima kako u Srbiji, tako i izvan Srbije. Taj utisak je posebno izražen u prethodnih 15 meseci nakon tragedije u Novom Sadu. Na taj način, oni kojima je to u interesu, pokušavaju da odvrate Srbiju od projekata i planova kojima je predsednik Aleksandar Vučić državu vratio na regionalnu, ali i evropsku političku scenu. Podsetiću čitaoce da ovo nije prvi put da se tragedije ili događaji upotrebljavaju kao okidač za vršenje unutrašnjeg pritiska, nakon kojeg dolazi reakcija „zabrinutih“ političara iz inostranstva. Imali smo proteste „Stop krvavim košuljama“, zatim „1 od 5 miliona“, prošli put „Srbija protiv nasilja“ i danas „Studentsku listu“. Poveznica svim ovim okupljanjima jeste želja da se bez izbora dođe na vlast uz pomoć stranog faktora, za šta bi u zamenu njihovi mentori dobili sve ono što vidimo kao politiku blokadera: priznanje tzv. države Kosovo, priznavanje navodnog genocida u Srebrenici, odricanje od Republike Srpske, dalje širenje autonomije Vojvodine do otcepljenja. Spisak takvih obećanja sigurno postoji i najbolje se može videti u svakodnevnim gostovanjima na televizijama s prekograničnom frekvencijom koje se reemituju u Srbiji. Još je zanimljivija poveznica da su ti prekogranični mediji poput Nove S i N1 postali najglasniji u pravljenju tenzija baš u trenutku kada su trebali da dignu sopstvenu cenu za prodaju na tržištu koja je njihovom vlasniku Draganu Šolaku inkasirala preko milijardu evra. Nema sumnje da takvim vestima pre upravlja kapital nego profesionalna i nezavisna uređivačka politika, zato i ne čudi što se predsednik Vučić nalazi pod konstantnim napadom medijske mašinerije, koja više ni ne krije svoje političke ambicije.
2. Prije nekoliko dana svi smo bili svjedoci nemilih scena iz Novog Sada kada se obilježavalo 200 godina Matice srpske. Dio građana je pokušao spriječiti i tu manifestaciju. Vaš komentar na sve to?
Zgražavanje je blaga reč za činjenicu da neko dozvoli sebi da vređa i omalovažava Patrijarha i Mitropolita Srpske pravoslavne crkve ili poglavare bilo koje verske zajednice. To je poražavajuća scena koja je bila nezamisliva u Srbiji i nijedan verski predstavnik nije na taj način tretiran sve do sad. Nažalost, to je bila scena koja je obeležila proslavu 200. godina najvažnije kulturne institucije Srba i zbog toga mi je neizmerno žao. Matica srpska jeste jedan od razloga zbog čega je Novi Sad dobio epitet „srpska Atina“, međutim izgleda da to nije bio dovoljan razlog da se blokaderi ponašaju kako dolikuje tom epitetu, te da dostojanstveno i u jedinstvu proslavimo najznačajniji jubilej ove godine. Identična situacije dogodila se nedelju dana kasnije kada je obeleženo 200. godina od rođenja velikog Svetozara Miletića, baš u Novom Sadu ispred Srpskog narodnog pozorišta. Zbog toga se s razlogom može postaviti pitanje: Da li bi i na koji način blokaderi obeležili ovakve jubileje, ako ove dve najvažnije svečanosti za Srbiju i Srbe pokušavaju da opstruišu? Njih niko nije primoravao da prisustvuju skupu ili da učestvuju u organizaciji. Naprotiv, mogli su i sami da obeleže događaj ili prisustvuju istom, ali na način koji je dostojan velikog imena Matice srpske i Svetozara Miletića. Oni su se oba puta odlučili za nasilje i mržnju, čime su dokazali da im je sporno to što se radi o značajnom datumu za Srbe i Srbiju. Takvo ponašanje videli smo i u pokušajima opstruisanja obeležavanja Dana državnosti na Sretenje, zbog čega nema sumnje da se radi o autošovinizmu i destrukciji koja preti da polarizuje društvo u Srbiji do te mere da mrzimo najbliže komšije i rođake ukoliko imaju drugačije stavove. Podsetiću da to nije prvi put da blokaderi napadaju Maticu srpsku. Prošle godine blokaderi sakriveni iza naziva „studenti“ pokušali da prekinu Svetosavsku akademiju u Matici srpskoj, što je bio presedan imajući u vidu da je Svetosavlje jedan od stubova srpske kulture i da u srpskom društvu ne postoje sporenja o značaju i ulozi Svetog Save. Njihove akcije govore u prilog tome da imaju poseban pik prema Matici srpskoj i SPC, dve najvažnije institucije za očuvanje kulture srpskog naroda, možda baš zbog kovanice „retradicionalizacije“ koju sam primetila u rečniku grupacije kojoj ne smetaju različitosti, ali koji ne dozvoljavaju drugačije mišljenje niti ispoljavanje verskog uverenja ukoliko se radi o pravoslavnim hrišćanima. Zbog toga se vraćam i na pokrenuto pitanje o sentimentu društva koje je, poput srpskog naroda, kroz istoriju toliko propatilo da bi to moralo da bude opomena svakom nejedinstvu i pokušaju izazivanja građanskih sukoba kojima se svakodnevno preti baš na ovakav način i putem medijske propagande koja traje godinama. Želim da verujem da se radi o izmanipulisanim ljudima koji ne razmišljaju o posledicama svojih dela, ali granica u javnom prostoru mora da postoji baš kao i u privatnom.
3. Kao žena i sami ste bili meta fizičkih napada prošle jeseni. Kako se nosite sa svim tim?
Kao političaru, drago mi je da čujem pohvale i aplauze za dobro odrađen posao koji je u interesu naroda i države. Isto tako volim da čujem konstruktivnu kritiku od građana i da sagledam šta je to što možemo kao funkcioneri da ispravimo. Isto tako kao političar morate da se naviknete i na negodovanje, zvižduke ili relativizaciju postignutog rada. Međutim, niko ko obavlja javnu funkciju, kao ni bilo ko od građana, nije dužan da trpi fizičke napade ili pretnje, a posebno ne porodica. Opravdavanje takvog ponašanja, takođe je posledica narativa u jednom delu medija, gde se pozivi na napade na državno uređenje, najviše funkcionere ili pripadnike političkih stranaka smatraju normalnim. Takvo izveštavanje dostiglo je vrhunac kada je jedan od izveštača samozvanih „nezavisnih“ medija izveštavao sa skupa na kojem su kamenovane i spaljene prostorije SNS u Novom Sadu, u kojima su se nalazili članovi i simpatizeri SNS. Novinar je sa tog skupa izveštavao uz rečenicu da su protesti bez većih incidenata osim što već pola sata demonstranti razbijaju prostorije SNS ili rečenice poput onih da su se prostorije SNS zapalile, kao i da lete kamenice, a sve u cilju relativizacije. Tada su u Novom Sadu mogli da budu spaljeni živi ljudi, što je nailazilo na opravdavanje ili čak odobravanje. Ista izveštavanje je ponovljeno kada je u Vrnjačkoj Banji napadač pištoljem pucao na prostorije SNS ili kada je tokom protesta protiv blokada ispred Narodne skupštine upucan Milan Bogdanović. Na taj način oni godinama relativizuju napade, bez obzira da li se radi o simpatizeru ili članu SNS, lokalnom, najvišem državnom funkcioneru ili porodici predsednika Srbije. Meni je taj događaj od pre par meseci čija sam meta napada bila, posebno poražavajući imajući u vidu da je dolazio od žene. Nisam očekivala da ću ikada doći u tu situaciju, jer sam uvek smatrala da mora da postoji ženska solidarnost posebno prema nasilju. Međutim to je dokaz da su se sve granice pomerile i da ne znate šta sve možete da očekujete od ljudi koji su izloženi konstantnom uticaju vesti u kojima se stvari izlažu na najperfidniji način, gde je svako ko misli drugačije neprijatelj i legitimna meta napada. Ne opravdavam nijedan oblik nasilja niti smatram da je deo mog posla da trpim nasilje, naprotiv želim da se kao društvo otrgnemo negativnom uticaju medija i podelama i da kroz dijalog prevazilazimo različitosti u mišljenju. Društvene mreže predstavljaju poseban segment koji se koristi za iznošenje najprljavijih optužbi, napada i sejanje mržnje bez ikakvih posledica, čemu sam svedok u komentarima ispod gotovo svake moje objave koje dolaze sa stranačkih profila. Niko od funkcionera nije bio više izložen napadima i pretnjama kao što je to predsednik Vučić i njegova porodica, ali njega nikada niste mogli da vidite da se zbog toga žali, traži zaštitu ili posustaje od napornog rada. Naprotiv, on zna da ti napadi dolaze od ostrašćenih ljudi kojima je plasirana priča da u Srbiji ništa ne valja i da je u svim drugim državama mnogo bolje, ali je on u obavezi da radi i u interesu tih ljudi. Međutim rezultati i razvoj Srbije pokazali su da je Aleksandar Vučić državnik sa vizijom koji je trudom, radom i zalaganjem postigao za svoju državu nešto što će biti, možda i nedostižan, zadatak mnogim budućim generacijama političara, verujem da je to način na koji se najbolje može odgovoriti na napade i mržnju koja dolazi s druge strane.
4. Kad smo kod predsjednika Aleksandra Vučića moram vam postaviti jedno pitanje o kojem dugo vremena razmišljam kako je moguće i kako smo došli do tog stadijuma. Naime, u značajnom dijelu izbjegličke populacije prisutan je marketinški plasiran narativ u kojem se krivi Aleksandar Vučić za izbjegličku tragediju 1995. godine. Aleksandar Vučić tada nije bio na vlasti ni ti je na bilo koji način mogao imati veze sa tim, ali dio ljudi i dalje vjeruje u tu priču koja im je plasirana. Kako vi kao politikolog komentarišete ovaj fenomen i kako se izboriti sa tim?
Takav narativ dolazi iz iste kuhinje kao i ove stvari o kojima je do sada bilo reči. Nažalost, to nije jedina situacija kroz koju regionalni ili domaći mediji, pokušavaju predsednika Srbije da diskredituju i u tome ne biraju sredstva, a najveći saveznik u tom poduhvatu im je kratko pamćenje. Aleksandar Vučić je bio ministar dve godine tokom druge Vlade Mirka Marjanovića izabrane 1998. godine. S druge strane, kriviti nekog čija je porodica bila žrtva proterivanja i pokolja od strane hrvatskih ustaša, ima posebnu težinu, kako za porodicu Vučić, tako i za javni diskurs u kojem žrtvu predstavljate kao dželata. Cilj svemu tome jeste diskreditacija na unutrašnjoj, a posebno na međunarodnoj sceni. Posebno je opasna kampanja koja je nedavno pokrenuta baš od strane hrvatskog novinara Domagoja Margetića, koji je predsednika Vučića optužio za učestvovanje u „safariju“ na ljude tokom rata u BiH. To je poseban stepen morbidnosti koji je trebao da posluži za diskreditaciju i urušavanje ugleda srpskog predsednika, koji u međunarodnoj javnosti uživa veliko poštovanje i ima dobru reputaciju. Na njihovu žalost nisu u tome uspeli. Takvo ponašanje jedino može da se razume kroz frazu da „cilj opravdava sredstvo“, a takvi ljudi očigledno ne biraju sredstva niti saveznike kako bi došli na vlast i kako bi se obračunali s političkim neistomišljenicima. Najnovija manifestacija te mržnje viđena je minulog vikenda kada su demonstranti lutku s likom predsednika Vučića razapeli na krst i to sa ponosom isticali na svom skupu u Nišu. Nikoga od njih nije briga da li su time povredili nečija verska osećanja ili izašli iz polja politike i prešli granicu iza koje se takvim ponašanjem bave nadležne institucije. Verujem da to ne doprinosi dijalogu i da ima izuzetno velike posledice po društvo, koje je postalo imuno na ovakve manifestacije mržnje, koje su ranije smatrale sramotnim i nezamislivim. Jedini način na koji se možete izboriti s takvim stvarima jeste istina, bespoštedan rad i razgovor s građanima. To je sve ono što predsednik Vučić pokušava da prenese na funkcionere i ljude uključene u javni život Srbije. Mnogo je takvih vesti i ne možete uvek da odgovorite na sve, ali je bitno da ljudima pružite objašnjenje kako bi stekli poverenje i uvideli razmere zlonamernog izveštavanja koje je očigledno uzelo maha, posebno u današnje vreme kada se veštačka inteligencija upotrebljava nekritički. S druge strane to je vapaj nemoći da se rezultatima i idejama suprotstavite programu koji više od decenije dobija poverenje građana Srbije – poverenje građana u politiku koju nudite jeste način na koji možete da se izborite sa svim tim.
5. Nedavno je održan još jedan Sajam zavičaja u Novom Sadu. Konačno se kulturom krajišnika bavi na institucionalan način. Da li ste zadovoljni sa manifestacijom?
Ako neko zna da prenese ljubav prema zavičaju i osećaj zajedništva, onda su to Krajišnici koji svojim predstavljanjem na Sajmu zavičaja u Novom Sadu, na najbolji način podsete na ljubav koju svi gajimo prema mestu porekla, našim korenima i otadžbini. Reči pesme „Nema raja bez rodnoga kraja“ predstavljaju suštinu te ljubavi. Takve vrednosti su posebno važne danas kao otpor pokušajima razjedinjavanja i širenja mržnje i podela, dok ljubav prema zavičaju jeste nešto čega su se mnogi narodi odrekli u opštoj histeriji globalizacije koja, čini mi se, jenjava. Svedoci smo da se sve više i drugi narodi okreću svojoj tradiciji koju su zapostavili ili se odrekli, dok srpski narod ima tu prednost da je svoju kulturu, istoriju, jezik i tradiciju sačuvao. Na taj način se podsećamo svega što smo prošli kroz istoriju kao narod, stvaramo kolektivno sećanje i čuvamo od zaborava naše poreklo i korene koji su nas očuvali vekovima. Značaj ove manifestacije istaknut je činjenicom da ga je otvorio predsednik Aleksandar Vučić, uz obraćanje posebno posvećeno Krajišnicima. Srbija će nastaviti da ulaže u ovakve manifestacije na svim nivoima uz odličnu saradnju s društvima koji se bave očuvanjem tradicije i kulture, među kojima posebno u Vojvodini dominiraju ona koja se bave kulturom Krajišnika. Sajam zavičaja jeste prilika da se svega toga podsetimo i da pokažemo koliko smo ujedinjeni kroz različitosti svih krajeva u kojima žive Srbi. Posebno je važno što se takva manifestacija održava u Novom Sadu, gde nesumnjivo postoji nametnuti antisrpski narativ među ekstremnom manjinom u kojem se Vojvodina predstavlja kao teritorija koja je odvojena od Srbije, a Srbi u njoj kao vojvođanski Srbi. Kao da je tim grupama cilj da postide nekog ukoliko kaže i ponosi se time što je Srbin ili da dolazi iz nekog drugog kraja. Možda šira javnost ne zna, ali u poslednje vreme smo bili svedoci da profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu predlaže da se od crkvi naprave pabovi, dok su ljudi sa prostora novosadskog Limana protestovali zbog najave izgradnje Crkve posvećene žrtvama Racije u Bačkoj iz 1942. godine. Zato mislim da je Sajam zavičaja pravo mesto da se podsetimo koje su to vrednosti koje su nas očuvale kao narod kroz vekove, ali i da naučimo nešto novo o sopstvenoj kulturi i istoriji. Negovanje tradicije nije mržnja prema drugima, već ljubav prema sopstvenom narodu, običajima i kulturi koji su kod nas toliko raznovrsni da je teško sabrati ih na jednom mestu. Sajam je to uspeo dobrim delom, samom činjenicom da se okupljamo, međusobno podržavamo i bolje upoznajemo naše običaje.
6. Prije desetak dana manjinski mediji u Hrvatskoj su objavili intervju sa Milom Pajić. Koji je Vaš komentar na cijelu tu priču?
Pre svega treba razjasniti da se radi o građanima Srbije koji se nalaze u bekstvu, a ne o studentima koji se nalaze u Hrvatskoj. Nisu oni na poternici zbog toga što su studenti, naprotiv njih država potražuje zbog postojanja sumnje da su učinili krivična dela, zbog kojih protiv jednog dela te grupe teče krivični postupak. Mnogo je nepoznanica oko pozadine cele priče s grupom građana koji su se obreli u Hrvatskoj. Pre svega licemerno je govoriti o pravdi, jednakosti i borbi protiv korupcije, kada u isto vreme izbegavate poziv sopstvene države „koju neizmerno volite“ da razjasnite okolnosti zbog koje vas krivični organi terete za određena krivična dela. Takva perspektiva govori u prilog tome da se ne nalazite ni u kakvom „političkom egzilu“, već u bekstvu od zakona. Grupi građana Srbije u bekstvu zbog optužbi tužilaštva nije zabranjen ulazak u zemlju, niko od njih nije proteran, niti je na poternici zbog svojih političkih stavova. Naprotiv, jedna grupa učesnika sastanka na kojem su „studenti“ iznosili detaljan plan za pravljenje nereda na ulicama i nasilno upadanje u republičke institucije je procesuirana, dok s druge strane oni koji se nalaze u Hrvatskoj nikada nisu demantovali da su na snimku prikazanom u javnosti govorili o taktici za sprovođenje nasilja na ulici i izazivanje nereda. Svaki od tih „studenata“ koji se danas nalaze u Hrvatskoj, znali su šta su govorili danima pre protesta 15. marta, oko čega su se dogovarali i koje su pripremne radnje izvršili. Znali su kakve su planove i ideje iznosili u želji da izazovu nekontrolisano divljanje mase koje treba da dovede do nasilnog ulaska u Narodnu skupštinu Republike Srbije i druge institucije. Srbija pamti takve scene iz 2000. godine i one su dovele do razoružavanja policajaca, paljenja Narodne skupštine, razbijanja izloga na ulicama i opšteg haosa u kojem samo srećom nije došlo do građanskog rata. Danas taj 05. oktobar 2000. godine predstavlja simbol uspešne obojene revolucije koja je dovela do razaranje srpske ekonomije, pljačkaških privatizacija i rasprodaje nacionalnih interesa. Bilo bi dobro da nam Mila Pajić objasni i od čega jedan prosečan student živi i omogućuje sebi školarinu za studiranje u Hrvatskoj kada se „neplanirano“ zadesi u stranoj državi gotovo godinu dana, bez ličnih stvari i razvijene mreže kontakta. Tragično je što mediji takve pojedince nazivaju „herojima“ generacije, dajući primer mladima da je dobro i poželjno bežati od zakona, da je pozivanje na nasilje zarad promene vlasti legitimno sredstvo političke borbe, kao i to i da će svako ko krene tim stopama biti rado viđen gost na njihovim televizijama i skupovima. Izgleda da je ta grupa koja se nalazi u Hrvatskoj privilegovana u pogledu informacija, novčane i svake druge podrške. Oni su odlučili da se bore za svoje ideale na taj način što na primorju ili u Zagrebu ispijaju kafe i studiraju, dok su desetinama hiljada srpskih studenata ukrali godinu studiranja i života. Borba za ideale je mnogo više od toga, zato ne mogu da se otrgnem utisku da se ovde radi o borbi da se dokažu nekome za čije interese bi u budućnosti mogli da sprovode svoj aktivizam, koji se u slučaju ovih studenata i te kako isplati.
7. Raspisani su lokalni izbori u 9 lokalnih samouprava (i gradskoj opštini Sevojno – 10) u Srbiji. Kakav rezultat očekujete?
Srpska napredna stranka je ozbiljna politička organizacija koja okuplja vredne i marljive ljude na svim nivoima od mesnih odbora, preko opštinskih i gradskih, pa sve do regionalnih odbora. U toj hijerarhiji svako ima ulogu koja je ključna; od članova pa sve do vrha stranke i nijedna izborna borba za nas nije laka, predvidljiva ili manje bitna. Naprotiv, izborima na svim nivoima pristupamo podjednako, što su pokazali rezultati na nedavno održanim izborima u Kosjeriću, Zaječaru, Negotinu, Sečnju i Mionici. Svuda su blokaderi sebe proglasili pobednicima i favoritima unapred, izlazili su u javnost sa rezultatima o pobedi nakon brojanja glasova gde su pobedili na nivou jednog biračkog mesta, a onda su na kraju dana svoj neosporni poraz proglašavali za pobedu kakav je slučaj bio u Kosjeriću. Tamo ste mogli da vidite kako su proglasili pobedu, a zatim na ponovljenim izborima na jednom biračkom mestu su izgubili i podršku koju su do tada imali. Nije im pomoglo ni to što su u Kosjerić dovodili stotine ljudi iz cele Srbije koji su već prepoznatljivi sa učešća u ranijim blokadama. To je trebalo da posluži kao sredstvo pritiska na lokalno stanovništvo koje se nije uplašilo da pokaže svoju podršku politici SNS. Blokaderska opozicija je i tada izgubila, ali se i pored dobrog rezultata nisu usudili da čestitaju pobedu SNS, već su pokušali spinovima da izmisle izbornu krađu. Verujem da je to scenario koji će se ponavljati i tokom izbora za lokalne skupštine koji su raspisani. Podsetiću čitaoce da nas očekuju i najavljeni vanredni parlamentarni izbori, kao i izbor novog predsednika Republike čije je redovno raspisivanje planirano za 2027. godinu. Gotovo poslovično pre svakih izbora blokaderska opozicija je priželjkivala i prizivala izbore, koristila tragedije ili izmišljala afere radi mobilizacije svojih pristalica, a onda se žalila na izborne uslove, nekad i bojkotovala i pored promena zakona koje su tražili ili spuštanja cenzusa na 3 posto. Vrhunac svakog takvog bezobzirnog ponašanja prema poverenju koje dobiju od građana bio poziv na okupljanje građana nakon brojanja glasova zbog izmišljene izborne krađe, pošto shvate da nemaju podršku naroda ili bi stupali u bojkot i opstruisanje rada institucija za koje su se kandidovali. Očigledno je da se radi o matrici koju ćemo viđati i u budućnosti, sve dok opozicija ne ponudi jasne planove i dok ne prihvati da se na vlast u Srbiji može doći samo preko izborne volje građana, a ne preko ulice i nasilja. Zato verujem u pobedu na svim lokalnim izborima gde je SNS već prikupila potpise podrške za odbornike. Naš zadatak je da damo sve od sebe da postignemo najbolje rezultate, ali na kraju će građani dati svoj sud o politici koju nude kandidati na izbornim listama. Ukoliko se trudite da radom i programom steknete poverenje građana, kao što to radi SNS na čelu s Milošem Vučevićem i uz podršku i politiku Aleksandra Vučića, onda rezultati ne mogu da izostanu.
